Godine 1999, kao student sam pisala za razne književne časopise i imala sam čast da se upoznam i razgovaram sa Davidom Albaharijem. Prenosim i delim u celosti ovaj razgovor kako postoji samo u štampanoj formi, u nekoj od arhiva verovatno. Albahari je između ostalih pisaca kratkih formi, nesumnjivo uticao na moj književni razvoj i pisanje. Hvala na svemu, hvala i slava mu!
Referenca: Postmodernističko čitanje besmisla istorije- intervju:David Albahari. Razgovor vodila: Danica Radovanović. U Revolt – br..15, Februar 1999. – str. 36-37
POSTMODERNISTIČKO ČITANJE BESMISLA ISTORIJE
David Albahari (1948) je pisac čija kreativna i konstantna sumnja u reči , koja formalno zabeležena datira još s kraja sedamdesetih kada se pojavio u književnom svetu, stvara romane i knjige kratkih priča (do sada četrnaest ukupno objavljenih); od kojih je za Opis smrti dobio Andrićevu nagradu, a za roman Mamac NINovu nagradu za roman 1996.godine. Albaharijevo uporno istraživanje kratkih proznih oblika dovelo je do toga da njegova dela karakterišu sažetost, minimalizam, raznovrsnost književnih modela, variranje stilova, otklanjanje suvišnih detalja, jednostavnost, ali i večita sumnja u jezik.
Najnovija knjiga – roman ‘Gec i Majer’, izašla je pred kraj prošle godine u izdanju beogradske izdavačke kuće Stubovi kulture; propraćen nenametljivo, bez gužve i medijske reklame, prvenstveno zato što se roman bavi istorijski mučnom i teškom temom holokausta beogradskih Jevreja. D.Albahari posetio je Beograd i Srbiju, i iskoristio priliku da lično promoviše svoju novu knjigu.
Danica Radovanović: Kako se osećate kao pisac u dijaspori, s obzirom da živite i radite u Kalgariju, Kanadi, a ovde, u svojoj matičnoj zemlji ste jedan od najčitanijih i najpopularnijih pisaca?
David Albahari: Moram priznati da se ne osećam u potpunom smislu reči kao pisac u dijaspori jer pisac je zapravo svugde pisac, i na neki način čak i kad sedi, u okviru svog jezika, svoje književnosti, on nosi sa sobom, poseduje ga samo on. S druge strane, gde god čovek ode postoje takođe pisci koji dele neku svoju spisateljsku sudbinu, sudbinu svih pisaca, i kada malo prođete ili zađete ispod onog površinskog sloja razlike, vi u stvari vidite da svi pisci u svetu imaju slične radosti i slične žalosti, da tako kažem.
Ali, naravno, kao neko ko je odsutan iz književnosti kojoj pripada, ja tu dijasporu ponegde, ipak, jače osetim i svestan sam da je na neki način preživljavam čak i kada je u sebi poričem. To je u isto vreme i neka vrsta kletve i neka vrsta dobitka ako tako mogu da kažem, jer u svakoj odsutnosti postoji nešto što čovek može da oseti kao dobitak i u svemu tome postoji nešto što je i gubitak na neki način, ali dobitak zbog mogućnosti da se bliže suočim ili upoznam neke druge književnosti i neke druge kulture.
D. R: Vaš novi roman ’Gec i Majer’ je istorijska priča koja za temu ima postojanje zla; sam naslov nosi imena ratnih zločinaca. Na koji način se može izbeći to zlo i da li se upošte može prevazići?
D. A: Pitanje koje mi postavljate je upravo pitanje s kojim sam se ja sam suočio kad sam seo da pišem ovu knjigu. I moj pripovedač kao neka moja predstava zapravo nije uspeo da dođe do odgovora. Jedini odgovor do kojeg je uspeo da dođe i pokušao da ponudi svojim učenicima, jer glavni lik je zapravo jedan profesor književnosti koji sa svojim učenicima ide na čas praktične nastave, koji vodi istim putem kojim je vodio užasni gasni kamion od Sajmišta do Jajinaca , odgovor do kojeg on dolazi je da jedino buđenjem pamćenja i insistiranjem na sećanju i na nezaboravljanju određenih istorijskih trenutaka, određenih trenutaka besmisla istorije , možemo da se nadamo da ćemo se sačuvati od novog besmisla te istorije. Mislim da je to mala uteha ali bojim se da druge utehe neme. Na žalost, u svima nama postoji neko seme zla koje nam je valjda dato hteli mi to ili ne, i istorija pokazuje da nijedan čovek sa potpunom sigurnošću ne može da kaže da u određenim istorijskom okolnostima ne bi dopustio ili ne bi prisustvovao tome da to malo seme zla postane zapravo jedan mnogo veći cvet zla. Ja nemam odgovor na to pitanje, ja samo imam užas sa kojim gledam na to i s kojim se s time suočavam.
D. R: Kako sagledavate, sa prostorne i vremenske distance post-jugoslovensku književnost, tendencije i podelu na tradicionaliste i postmoderniste?
D. A: Mislim da je u našoj književnosti ta borba bila zapravo nepotrebna jer se odigrala u jednom trenutku kada više ništa nije značila. Postmoderna književnost je i pre tog sukoba kod nas u velikom delu svetske književnosti označena ili, kao bar, kao neuspešna, ili kao nešto što je već dobilo toliko pravograđanstvo da se na to čovek više i ne osvrće. Rekao bih da je kod nas kao i u drugim situacijama kada dođe da književnh polemika iza toga je, zapravo postojala, neka vrsta borbe za vlašću. Ne mislim pri tom naravno, na političku vlast , već na neku određenu vlast koja takođe postoji u književnim krugovima ili u književnom svetu, i da se zapravo vodila borba zbog tog osećanja smene između različitih generacija pisaca, različitih opredeljenja pisaca, i ono što je možda najvažnije, zbog činjenice da je žiža interesovanja čitalačke publike posle ovih ratnih zbivanja kod nas, iz nekog razloga, nije možda ni važno kog, počela sve više da se okreće piscima koji su ranije bili, ako ne zanemareni ono bar izvan fokusa interesovanja književne javnosti.
Dakle, sve te stvari su imale, po mom nekom uverenju kao posmatrača sa strane, ulogu u tom sukobu koji zapravo ništa nije izmenio već po meni samo potvrdio da što više postoje razlike u književnosti time je književnost bogatija.
D. R: Da li ćete sarađivati i dalje sa bivšim jugoslovenskim republikama-(zagrebački Arkzin, u ediciji Bastard je objavio Mamac)?
D.A: Ja nemam ništa protiv toga da sarađujem sa njima ali u najvećem broju slučajeva to zavisi od inicijativa tamošnjih izdavača ili tamošnjih časopisa. Mislim da je posao pisca da odgovara na pozive ili da objasni zašto iz nekog razloga neće da odgovori na neki poziv koji je pre svega književni. Jedino gde, ni u kom slučaju ne želim da sarađujem, jeste ona vrsta poziva koji bi iza privida književnog mogla da krije neku političku konotaciju ili nešto što zapravo sa književnošću nema veze. Sve dok je reč o književnosti mislim da je zadatak svakog pisca da ako postoji interes za njegovo delo, da bude prisutan kao pisac svugde gde to interesovanje postoji.
D. R: Vi ste najpoznatiji kao pisac kraćih književnih formi, bilo da se radi o romanu ili priči.Da li ćete se vraćati kratkoj formi, kratkoj priči?
D. A: Nikad nisam ni odustao od kratke priče , zapravo i romani koje pišem su produžene priče ili kratka forma romana ako tako može da se kaže, i pisanje kratkih priča je za mene i dalje nešto što mi donosi najviše radosti. U kratkoj priči i dalje mogu da tragam za nekim formama i oblicima kratke priče do kojih želim da dospem. U romanu sam se možda opredelio za jednu određenu formu; zato je pisanje kratkih priča zapravo, neka vrsta opuštanja, neka vrsta čak i podsećanja na ono što sam dosada uradio i što tek želim da uradim.
D. R: Za kraj, recite, da li još uvek sumnjate u reči?
D.A: I dalje sumnjam u reči, možda više nego ikada, i što više pričam sve više sumnjam, i sve više sam očajan što smo primorani da se služimo jednim tako nesavršenim sredstvom koje neprekidno, zapravo, povećava mogućnost , nemogućnosti razumevanja. Ali, iz te sumnje se stvara verovatno i sve ono što napišem. Uostalom, nisam jedini pisac koji sumnja u reči. Mnogi drugi su sumnjali, pa su ostavili za sobom dosta knjiga. Dakle, to je neka vrsta inspirativne sumnje, ali nikada me u potpunosti ne ostavlja ravnodušnim. Možda zbog te sumnje pišem i dalje.
Danica Radovanović